Bliži se NBA Ol star vikend, skup najvećih zveda, a košarkaški svet i dalje bruji o Kevinu Durantu kao izdajniku, koji je uzeo prsten u velikom NBA finalu protiv Kralja Džejmsa, tako što je prešao u najbolji tim u ligi koji je godinu dana pre toga oborio Džordanov rekord sa Čikago Bulsima po broju pobeda u sezoni.
Iako obožavam košarku vreme je da se baziram na našeg „parfemskog Durantulu“ koji je tvrd olfaktivni igrač.
Na početku mog otkrivanja niche komfor zone, pre nekoliko godina, Durantula je bio parfemski terorizam za moj nos. Toliko jak, prodoran, koncentrovan i spakovan u tu malu bočicu, odavao je utisak da se radi o parfemu koji nikada neće dospeti ni blizu moje police. Kada sam ga prvi put pomirisao imao sam utisak da parfem nije u gasovitom, već u čvrstom agregatnom stanju dok ga mirišem. Kao da je bio zacementiran na ruci…bukvalno zid…drveni zid. Bio je prejak za moj nos, a danas me ovaj izuzetan parfem oduševljava svaki put kada njegovi molekuli dopru do mojih mirisnih receptora.
Nassomatto Duro dolazi iz italijanske niche kuće kao kreacija jednog od najluđih parfemskih kreatora Alessandro Gualtieri-ja.
Iako se na prvi udar čini vrlo grubim Duro je prilično uglađen i svakim nošenjem ostavlja utisak kao veoma dobro izblendovan parfem. Čini se da u sebi nosi samo par sastojaka, ali je definitivno kompleksniji nego što stoji na papiru među nabrojanim notama.
U otvaranju se oseti mnogo začina uz dominantno drvo…veoma suvo drvo uz jedan zanimljiv segment koji mene podseća na oud. Nakon početnog udara, kada se sastojci slegnu, u drvenkastu podlogu upliva kožna nota, koja je na pola puta između moderne rafinisane i grube, crne, dimaste i rustične kožne note iz nekih vintage izdanja. Usled tvrdih drvenkastih vibracija teško je primetiti, ali kao da negde u pozadini osetim i notu pačulija koja daje punoću u drydownu sa slatkastim primesama.
Duro je punokrvan niche parfem u pravom smislu te reči, koji kao da ne pripada današnjem vremenu ili makar meni ostavlja takav utisak. Ne samo zbog svoje kompleksnosti i kompozicije već zbog posebnosti i avangarde, čak i u niche sferi, gde i neke veće kuće polako posustaju sa genijalnim idejama.
Iako mnogi zaključuju da se popularnost Durantule kod parfemofiličara temlji na uspesima Gucci Pour Homme ili YLS M7, ja smatram da je Duro jedan od retkih parfema koji dostiže sam gornji nivo parfemskog kvaliteta koji se može dobiti upotrebom današnjih sastojaka koji su dostupni nosevima.
Stoga Duro ispunjava sve moje gornje kriterijume kada je miris u pitanju, a o performansama je suvišno govoriti, jer na mojoj koži ima zaista brutalne i zastrašujuće performanse.
Možda jedina mana jeste nosivost, mada je za mene i tu Duro pobednik, jer ne spada u nakaradne kreacije za okolinu i nevine noseve, već ostavlja utisak da se zaista radi o karakternom, avangardnom parfemu iz nekog viktorijanskog doba, izvan dimenzija i percepcije svega što prosečan konzument parfema može da oseti danas…
