Dugo vremena razmišljam šta napisati o Epicu, a da na jedan objektivan način dočaram ovu lepotu Istoka…On se stalno menja. Ko ga je doživeo samo jednom u životu znaće o čemu pišem. On je neko ko strpljivo čeka svoj pravi trenutak. Bez najave, kucanja polako vas odvodi u svoje najtananije odaje, ulazi pod kožu, otima dušu (u najpozitivnijem smislu), za njim se okrećete čak i u snu!
Sin zelenooke boginje Bastet, on je posrednik između sveta jeste i sveta nije…Opsesija iznad i izvan…
U početku sam se plašio njegove snage i nedokučivosti, a onda sam kako mi je povremeno dolazio u goste počeo da se na njega navikavam. Sada život bez njega bio bi mi prosto nezamisliv. On me poznaje, on me shvata kao što me niko do sada nije. Volim kada mi dođe noću, jer sam tad najsetniji, najlomljiviji, i sve ovozemaljske emocije tada se u meni skupljaju. Jedino on uspeva da u meni probudi onaj stvaralački duh, da iz mene izvuče ono najlepše i najbolje. Zato mu se prepuštam da me vodi…
Volim kad pri udisaju osetim miris šafrana i muškatnog oraščića i kao da mi šapće: „Noćas želim da budem tvoja ponoć. Tamo gde jutro počinje i gde se noć završava. Želim da u tom međuprostoru budem tvoja najsjajnija zvezda. Ona zvezda između jave i sna !“ Imam utisak da ima moć da me vrati u svaki segment mog života. Počev od onog najranijeg detinjstva pa sve do danas. Miris Ouda, tamjana i finog pačulija koji osećam vraća me jednoj davnoj ljubavi, jednom trenutku moje besprekorne sreće i radosti, ali tada on stupa na scenu poput Shakespearovog “Kralja Lira“ jednostavno stavljajući mi do znanja da je prisutan i da je postao neraskidivi deo mene…
Zapravo Epic je ona sanjiva čarolija ,koja me nikada do sada nije povela u tugu. Imam utisak da mi se smeši i namiguje, jer mi je pokazao nebo i u njemu sav svoj raskoš i sjaj.
Čekam ga. Čekam ga neprestalno. To tišina Epica i ja odlazimo u noć.
Soundtrack za Epic :
